život je more

Tuga. Nije moralo tako da bude ali je negdje u ovom prokletom univerzumu tako bilo zapisano. Ponekad se pitam kako bi se ponašali kada bi znali šta nas čeka? Kladim se da mnoge stvari ne bi ignorisali, izbjegavali i da bi svaki strah poslali u tri lijepe. Možda. Sjećam se kad’ su objavili datum njegovog koncerta, tata i ja smo odletili da kupimo karte da ne bi nestalo. Tada sam kupila i momku. On se dvoumio da li da ide sa nama i ja sam presudila uzevši mu kartu, jebi ga nekad’ moraš presjeći. Rekao je da mi je zahvalan do kraja života i da bi se kajao da nije otišao. Pitam se kako čovjek može da žali za osobom koja mu nije ništa. Nije tvoja krv, drug, ljubavnik ama baš ništa. I onda se zapitaš koliki je trag zapravo ovaj čovjek ostavio? Njegov trag je toliko velik da svaki puta kada pustiš njegovu pjesmu on živi i ne može umrijeti. Trag. Ostaviti jebeni trag. Nije li to ono što pokušavamo cijelog života? Đole je uspio.

Komentariši